2018-03-09
107Avgusta 1998. godine na Kosovu je haos. Mi nismo detaljno obavešteni šta se tamo sve dešava, ali smo shvatili da se situacija bitno zaoštrila. Potrebna im je pomoć. Idem u prvoj grupi, jer ne želim tamo da šaljem mlade i neiskusne lekare. Pokušavam da ih zaštitim kao da sam im majka. Među osobljem na klinici je veliki otpor. Niko ne želi da ide, pa se imena izvlače iz šešira. UČK napada na čitavom Kosovu. Policija se brani i potrebni su im zdravsteni radnici za povređene. Bolnica u Prištini ima mešovit kadar i nije sasvim pouzdana. Vojska ima svoju ekipu na Kosovu, ali se vojska uopšte ne meša u poslove policije, pa je tako neophodno da ide ekipa iz civilnog sektora. Klinički centar ima kvotu koju mora da ispuni slanjem svojih lekara. Anesteziolog za Prištinu ide iz moje bolnice. Sa mnom idu neurohirurg, ortoped, gastroenteralni hirurg i vaskularni hirurg. Tamo nas već čeka plastični hirurg iz Vojvodine. U Kruševcu nam se pridružuje ekipa sličnog sastava koja ide u Peć. Grupa koja ostaje u Prištini smeštena je u hotelu Grand u centru Prištine, a grupa za Peć je nastavila mini autobusom ka svom nemirnom odredištu. Poželeli smo im sreću. Ona nam je sada svima potrebna. U Srbiji se pričalo da policajci koji se ovde leče imaju sve što im je potrebno. Pod tim se podrazumevalo: svi lekovi, sanitetski materijal, kadrovi i prateće dijagnostičke metode. No, laboratorija je ovde radila samo do 13 h u toku radnog dana, dok vikendom nije ni radila, CT je bio u funkciji samo pre podne i to takođe samo radnim danima. Ultrazvuk svaki drugi dan i da ne nabrajam dalje. Jednostavno, ova bolnica nije imala minimum uslova za zbrinjavanje politraume 24 h dnevno, a još manje na duži period. Napetost se osećale na svakom koraku. Naša ekipa je dobila jedna raspadnuta kola. Jedva su se kretala. Kolega neurohirurg me svako jutro vozi do bolnice. On je disciplinovan i odgovoran. Prilikom vožnje smo primetili da nas jedna te ista kola stalno prate. Svaki dan. Nismo mogli da ustanovimo ko je to. A nismo imali koga ni da pitamo. Ko bi u ovoj situaciji bio iskren prema nama? Na II spratu Grand hotela u Prištini je press centar. Svaki dan u 14 h je zvanično čitanje informacija. Novinari sa svih strana sveta sede u hotelu i tu im se serviraju sve informacije koje oni posle vredno šalju redakcijama u različite zemlje. Niko se od njih nigde nije kretao, ali su svi imali vesti sa terena. To je jako čudno. Šta zapravo oni izveštavaju? Kako dolaze do tako dramatičnih informacija koje obilaze svet, ocrnjujući najčešće Srbe? Nos nisu pomolili iz tog hotela, ali svi pišu o tome šta su videli na terenu. Na kom terenu? U hotelskoj sobi? Jednoga dana rumunska ekipa pokušava da ide na teren. Vratili su se uzbuđeni i uplašeni. Nisu daleko stigli. Albanci su ih naterali oružjem da se vrate u hotel. Opasno je švrljati naokolo po Kosovu. Opasnost vreba sa svih strana. Domaći novinari nisu išli u istu školu sa stranim novinarima. I oni su jednostrani u svom izveštavanju. U njihovim tekstovima bolnica funkcioniše fantastično i ima svega za ranjene policajce. Stvarnost je sasvim drugačija. Ranjeni policajci se primaju u prizemlju, preko ortopedije, i tu se ostaju da leže. Poređani su kao sardine, nabijeni u tesne sobe. Muve na sve strane. Telefonska žica razvučena preko čitavog odeljenja. Kad nam stignu novi ranjenici, telefon obavezno gubi kontakt. I niko se ne pita zašto baš tad? Sabotaža od strane albanskog osoblja je sasvim jasna, ali niko ne preduzima ništa. Albanka, sestra, uzima bombu i preti da sve raznese u komade. Niko joj ne prilazi. Mi stojimo nemi, paralizovani. Gledamo u nju! Bože! Pa mi radimo sa njom svaki dan! Ona gubi živce ali i bombu. Pokrivamo rukama glave i očekujemo eksploziju. Bomba se otkotrljala iz njenih ruku ali nije eksplodirala. Takve scene nas iscrpljuju. Ranjenici stižu helikopterima nabacani kao snoplje. Donose ih iz svih krajeva Kosova. Bitke su žestoke. Naši povređeni momci su tako izrešetani da su im šanse da prežive male. Upadali su u zamke mudžahedina koji su profesionalci i nema im ravnih u borbi. Njima su suprotstavljeni neobučeni šalterski radnici u policiji. Nije ni čudo što tako stradaju. Jedna grupa je uletela u zamku takozvane petorke. Mudžahedini su ih pustili da uđu u zamku. Kad su ušli u trougao, digla su se ostala četvorica i izrešetali ih kao repu. Tako teški ranjenici su samo zauzimali mesta koja su bila potrebna za druge ranjenike, pa smo ih transportovali za Beograd. Amaterski, školskim sportskim avionima za dve osobe. Situacija je neverovatna. Povređeni, koji dišu uz pomoć transportabilnog respiratora, zauzimaju celu jednu stranu helikoptera. Pilot i ja nogama zatvaramo vrata na njegovoj strani. Na drugoj strani ja sedim zgrčena iza pilota. Nikakvu pomoć ne mogu da pružim ranjeniku ako bi mu zatrebala. Mogu samo da ga osmatram krajičkom oka. Letimo nisko. Albanci pucaju na nas sa zemlje. Da izbegnemo metke, pilot krivuda levo desno, gore dole. Plašim se da se ne nakrene na onu stranu gde leži pacijent. Sa svojih 100 kg naslonjenih na jednu stranu može da otvori vrata. Ispao bi pravo Albancima na glavu. Zgrožena sam i uplašena. U Beogradu na aeorodromu VMA čeka me policajac koji će me odvesti u zgradu DBO (Državna bezbednost), gde ću dobiti šofera da me vozi natrag. Helikopter nema goriva za povratak, a i motor se pregrejao. Šmrkovima hlade motor da bi mogao da se odveze do Novog Sada, gde mu je baza. Teško mi je da razumem sve ovo. Šta je sa vojnim helikopterima? Zašto oni ne transportuju ranjene policajce? Pitam to policajca koji me čeka. Ranjenika sam predala hitnoj pomoći na VMA i oni ga voze u šok sobu. Sa kolegama sam već ugovorila prijem i predala raport. Umorna san i razočarana. Besna je možda tačnija reč. Jadam se policajcu u kolima i kažem mu da je na Kosovu pravi haos. Kod nas u bolnici je življi rat nego tamo na ratištu. On ćuti i vozi me do podzemnih garaža, pa posle vrluda levo desno i ja više nemam pojma gde smo. Ok. Shvatila sam. Ne smem ni da znam gde sam. Kao da mi to nešto i znači u ovom haosu. Kad smo najzad stali pored jednog lifta on me pita:
- Smeš li ti doktorka to što si meni rekla da ponoviš pred šefom?
- Kojim šefom?
- Šefom policije Srbije, gospodinom Đorđevićem, i njegovim zamenikom…
- Što da ne smem. A, oni kao to ne znaju?
- Ne znaju, doktorka. Ne stižu prave informacije uvek na prava mesta. Mnoge mutljavine su u ratu.
- Misliš li da će mi verovati?
- Ja bih voleo da oni čuju to od tebe, pa neka sami procene šta će da veruju, a šta ne. Uostalom, ima i među nama onih koji znaju da ti govoriš istinu, ali se naš glas ne čuje.
Uvodi me u kancelariju gde sedi čovek nagnut nad kartom Kosova. Predstavljaju me. Uhhh…ja sam u ružnoj velikoj uniformi. Nisam baš za upoznavanje. Srećom, ovaj pogrbljeni čovek me i ne gleda nego pita hoću li nešto da pijem. Žedna sam. Da. Ja bih vodu ili sok. On nestaje i dugo ga nema. Na kraju stiže sa sokom.
- Jedva sam ga našao. Nemamo ništa ovde. Nažalost, nemam šta da vam ponudim da jedete. Sigurno ste gladni.
_ Hvala vam. Nisam tako gladna koliko sam besna i razočarana. Ja sam bila u Krajini i transportovala ranjenike vojnim helikopterima M8. Što sada to radimo sa sportskim avionima? To je sasvim neodgovarajuće i opasno, kako za pacijenta tako i za posadu.
- To mi niko do sada nije rekao, doktorka.
- Šta? Kako niko nije rekao. Pa gde su vam plaćeni i obučeni policijski lekari. Gde vam je vojska?
- Što se tiče naših lekara, oni su kao i mnogi drugi nestali iz ove zemlje. Odavno. Tako da smo mi osuđeni da se snalazimo i tražimo podršku od civilnih ustanova. Zato ste vi tu. A što se tiče vojske, ovo nije njihov rat. Oni su zaduženi za napade spolja, a ne iznutra. I tačka.
Ja sam otvorila usta i nisam mogla da se priberem. Posle smo dugo pričali. Ja sam se ispraznila. U međuvremenu, on je pozvao još dvojicu kolega. Saslušali su me i na kraju mi dali savete. Dogovoreno je da naša ekipa isključivo radi policajce. To je i bila svrha našeg boravka dole, da se brinemo samo o policiji. Za ostale su zaduženi domaći. Tu nije smelo da bude dileme. Dobila sam konkretna imena i naređenja gde i kako kome da se obratim. Dobila sam i kontakt za vojni aeorodrom.
Kad sam se vratila u Prištinu uspostavila sam kontakt sa vojskom i sledeći transport je bio sa M8. U transport sam vodila tehničara iz bolnice da ga obučim. Posle predaje ranjenika na VMA helikopter se usmerio ka Batajnici. Trebalo je da uzmu gorivo i još nešto, pa da idemo natrag. Dok smo tehničar i ja sedeli, helikopter je krenuo nenajavljeno u lupinge. Piloti su se igrali, ili neko opet puca na nas!? Mi letimo kao lopte sa jedne na drugu stranu. Jedva uspevamo da se uhvatimo za šipke na patosu i da ispreplećemo noge. Tako smo bili teži za pomeranje. Helikopter je sleteo, a nas dvoje som toliko besni da smo hteli da podavimo pilote. Oni se izvinjavaju. Zaboravili su da smo mi u helikopteru. Tu nam pričaju kako im je teško. Jedu suvu hranu, dobili su hemoroide. Nema vode ni za piće, a kamoli za kupanje. Nisam mogla da verujem. To se nije uklapalo u sliku kojom počinje svaki dnevnik na RTS-u. Vojnici su predstavljani kao potpuno spremni za odbranu domovine. I naravno, imali su sve.
Helikopterom prevozim ranjenike do Beograda, mene policijski šoferi voze kolima natrag u Prištinu. Pre nego što sam stigla u hotel zovu iz bolnice na intervenciju. Šofer koji me vozio iz Beograda je umoran i iscrpljen od više neprospavanih noći. Nema gde da spava. Kola su mu jedina alternativa. To ne dolazi u obzir. Ostavljam ga u hotelu, a ja idem odmah u bolnicu na dalji rad. Bože, koliko sam umorna ali samo na pomen operacije meni se diže adrenalin i ja se ubrzavam. Iz Peći je stigao pacijent sa odsečenom rukom. Nemamo vremena da ga šaljemo za Beograd i mora da pokušamo reinplantaciju ruke ovde. Radimo više od devet sati u bolnici koja nije te noći imala ni vodu za piće. Iz otvorenih slavina je lila voda crna kao katran. Napolju je oko 40 ºC. Ujutru posle operacije, pacijent može da pomera prste na ruci. Ti mali pokreti su nam uneli novu energiju u umorna tela. Posle dva dana ga prebacujem za Beograd. On je kasnije nagrađen nekom nagradom policije, nas niko nije nigde ni pomenuo. Mi smo nevidljivi ljudi u belom.
Noću nam često dovode vojnike sa granice. Golobradi momci na redovnom odsluženju vojnog roka. Dehidrirani su. Uplašeni. Često psihotični. Užagreni pogledi im šetaju gore dole. Tresu se. Drhte. Ne daju nikom da im priđe. Kolege me zovu da im pomognem. Znaju da imam iskustva sa psihičkim poremećajima u ratu. Takve psihičke stupore sam već videla. Bilo mi je žao mladića i njihovih nekada mlečnih a sada krvavih 18–20 godina. Nije jednostavno iz detinjstva uskočiti na najozbiljnije zadatke koje jedan čovek može da dobije: učestvovanje u ratu. Oni su nesposobni za ovakve zadatke i napore. Mlada psiha to ne izdržava, a obuka je ravna nuli. Nasuprot njima stajala je dobro uvežbana vojska OVK i Mudžahedini – Sveti ratnici. U borbi sa takvima naša policija koju čine šalterski sluzbenici i vojska sa ovakvim mladićima nema nikakve šanse. Bilo je samoubistava među mladim vojnicima. O tome se ćutalo. Izbora nemamo. Takvi kakvi smo, jedina smo snaga koja može da brani našu domovinu.
Na jednom dežurstvu kupujem sok na kisoku ispred bolnice i kad sam se samo dvadesetak metara odmakla eksplozija ga iza mojih leđa diže u vazduh. Ja sam već u zgradi, ali me vazdušni talas obara svojom ogromnom šakom na stepenice. Posle eksplozije bude se automatske sirene na parkiranim automobilima, pa sve izgleda još strašnije. Jedva se odvlačim do svoje sobe. Morala sam odmah u WC. Drhtim. Onaj koji je digao kiosk u vazduh čekao je iz daljine da se ja sklonim. Sledeći put, možda, neće čekati.
Nekoliko dana kasnije, dežurna sam jedne noći. Odjednom se u hodniku, između dve jedinice šok sobe, pojavljuju bolesnička kolica. Na njima leži pacijent. Ne vidimo ga dobro iz daljine, ali pretpostavljamo da je bez svesti. Svi smo uplašeni. Ko je dogurao kolica čak dovde? I zašto nikoga nema da nas obavesti o njemu? Ništa. Možda je u kolicima mrtav čovek, a kolica puna eksploziva? Možda? Molim osoblje da se skloni što dalje može i sama prilazim kolicima. Ova dilema mora da se odmah reši i ja treba da preuzmem komandu. Ne sme nas strah držati pod svojojm kontrolom. Na mističnim kolicima leži Albanac, bled kao krpa, sa jedva čujnim disanjem. Na levoj preponi leži džačić sa peskom. Nešto pritiska. U jednoj ruci braunila i kesa sa krvlju. Ne vidim ništa više. Brzo ga unosimo u šok sobu, stavljamo na kiseonik, ali je problem uraditi analize, jer laboratorija ne radi posle podne. Setih se da imamo centrifugu za hematokrit (procenat hemoglobina). Ok. Dosta. Dobijena vrednost je nenormalno niska – nespojiva sa životom. Užas. Zato je on bio tako bled. Ispod kese sa peskom je očigledno bila povreda vene ili arterije femoralis u preponi. Nisam smela da bilo šta pomerim. Opet zovem hirurge iz moje ekipe. Imamo jako dobrog vaskularnog hirurga i on ima ultrazvuk i mikroskop sa sobom. Dok momci stignu, ja tražim krv. Nigde ništa. Krvi nema. Molim sestre za koje znam da su Albanke da mi pomognu. Mora da nađu negde krv za njega. One idu i ništa. Jedino što nalaze je plazma koja mu odgovara, a bila je predviđena za druge pacijente. Daj sve što ima. Samo tri puta po 200 ml plazme. Bar nešto. I sad imam jednu dozu krvi i tri plazme. Hiruzi su već u sali. Uvodim ga u anesteziju. Mlad je i srce može puno da izdrži. Molim sestre Albanke da nađu njegovu familiju i mole da daju krv za njega. On je član i jedan od vođa UČK. Bio je u planini. Tamo je povređen i lečen u njihovoj poljskoj bolnici. Kad nisu mogli više, ubacili su ga tajnim kanalima u bolnicu. Nije bilo prvi put. Operacija kreće. Radilo se o inficiranoj rani i infekcija je pojela veliku preponsku venu i zapalila arteriju. On je krvario postepeno i to duže vreme, pa je zato bio naviknut na anemiju. Operisali smo čitavu noć. Pacijent se ujutru osvestio. Nemamo antibiotike i ja ne znam kako ću ih naći. Opet molim Albance koji tu rade da mi pomognu. Oni se plaše. On je UČK. To me ne interesuje. On je pacijent. Kad se izleči nek ga uhapse, a dotle pomozite da se nađu antibiotici. Posle dva dana dolazi sa godišnjeg odmora kolega Albanac, vaskularni hirurg. Njega znam od ranije kao vrlo korektnog. Tad se pojavljuju i antibiotici. Albanci nam nisu verovali. Čekali su da se pojave njihovi na poslu. To je razumljivo u ovim prokletim vremenima. Koleginica Albanka koja je 1992. bila neutralna sad je bila čisti alabnski nacionalista – iredenta. No, mi imamo korektan odnos i ona me moli da ja radim anesteziju, ali da ona stoji ispred pacijenta dok ne zaspi. Takav je dogovor. Albanka je za njega uvek sigurnija od Srpkinje. No Albanka je svesna svojih ograničenja i ne igra se sa životom opasnog člana UČK. Operacija je protekla u redu. Posle nekoliko dana koleginica Albanka me zove i vodi do bolesničke sobe na hirurgiji. Tamo u krevetu lezi naš zajednički pacijent, Ljiljan. On mi kaže na razumljivom srpskom:
- Ti si mi život spasila. Ti si od danas moja sestra. Kad mi pobedimo i ovo sve bude naše, daću ti u Prištini kuću koju pokažeš prstom.
Naježila sam se. Šta da kažem na to. Hvatam ga za ruku i kažem pažljivo:
- Za mene je najvažnije da si ti preživeo i da si dobro. Ostavi se sad kuće. Ti si kuća u kojoj živi moje srce.
Jedva sam okrenula leđa od njega. Tužna. Uplašena. Utehu nalazim u razgovoru sa mojim drugom, Albancem. Njega razdire isti bol. Dok ja grcam od razočaranja u svoje, on je razočaran i u Albance i u Srbe. On dobro poznaje obe strane.
- Albanci će dobiti Kosovo, ali neće znati šta sa njim da rade. Toga se bojim. Obrazovani i sekularizovani Albanci su već napustili Kosovo, ili će ga napustiti. Ovde će ostati samo neobrazovani koje je lako manipulisati i ucenjivati. Mafija će sve preplaviti. Žao mi je Kosova. To nije Kosovo koje bi moji pradedovi hteli. Da, to nije Kosovo koje će bilo kome doneti sreću. Ni Albancima ni Srbima. Nema više sreće na ovim prostorima. Sreća se odavno odselila sa Balkana. Otišla je zajedno sa razumom. Balkan je na razmeđi Istoka i Zapada. Na njemu su se uvek sretali interesi dva sveta. I danas je tako. Narodi koji žive na Balkanu su samo marionete onih koji svoje interese ostvaruju preko njih. Nama muslimanima na Balkanu nije trebala nikakva posebna država. Ko je nas ugrožavao? Sad nas naši fundamentalisti vuku 200 godina unazad. Zapad u tome učestvuje. Posebno Amerika. Njima treba slomljena Evropa. Kad je Evropa na kolenima, Amerika blista. Sve je to interes. Rat na Balkanu znači– nestabilna Evropa. A Evropa je razjedinjena kao što je uvek kroz istoriju i bila. Teško svima nama na Balkanu. USA treba da preseli svoje vojne baze iz Nemačke na Kosovo. Mi ćemo biti njihove sluge i meso u njihovoj vojsci svuda po svetu.
Sedimo i ćutimo. Dugo. Nema više razgovora koji bi nam olakšao duše. One su napunjene dubokom tugom. I nemoći. Mi ništa nismo u stanju da promenimo. Mi nismo u stanju da zaustavimo rat. A hteli bismo. Najviše na svetu!
U hotelskom holu sam upoznala i direktora Rudnika, oko koga su se ispredale raznorazne priče. Dan posle tog poznanstva srećem ga na recepciji i ljubazno izmenjujemo nekoliko reči. On odlazi napolje, a ja pogledom tražim kolegu koji me vozi u bolnicu. Mladi kolega često pije kafu i čita „Politiku” dok me čeka. On je ranoranilac. Još se nisam ni okrenula, a zgradu je zatresla neočekivana eksplozija. Dim i plamen sukljaju ispred samog ulaza u hotel. Direktor rudnika koji je samo minut izašao pre mene, odleteo je u vazduh. Neko je podmetnuo bombu u kola i ona se aktivirala pokretanjem motora. Kola su bila parkirana pred samim ulazom. Užas. Moram da sednem i udahnem vazduh. Kolega se uzbuđen pojavljuje odmah iza eksplozije. Toliko smo uplašeni da ne smemo ni da govorimo o događaju.
Moj prijatelj Albanac nije došao na zakazani sastanak. Ostavio mi je cedulju na racepciji da ga potražim na drugom mestu u odnosu na naše uobičajeno mesto sastajanja. Tamo me čeka veliko iznenađenje. U njegovim drhtavim rukama je lista na kojoj je bilo i moje ime. Lista za odstrel. Ne gubimo vreme na diskusiju. Odakle? Ko? Zašto? Oboje znamo da ta pitanja i njihovi odgovori ne rešavaju problem. Ja mora da se sklonim iz Srbije! Da pobegnem od onog ko ima listu. Adem je već napravio plan za moj odlazak iz zemlje. Norveška. Zašto Norveška? Veliki broj Albanaca je tamo dobio utočište i on je znao dosta o Norveškoj. našao mi je mesto gde mogu da učim norveški jezik, skinuo mi je sa interneta sve što treba da znam. Norveška je tražila 1000 lekara i on me je savetovao da ne budem politička izbeglica, nego da tražim posao. Moj mozak je radio nenormalnom brzinom. Sva sam se pretvorila u pripremu za bekstvo. Nisam bila uplašena nego odlučna. Mesta za strah i greške, baš sada, nije smelo da bude u mom životu…
16. januara 1999. pronosi se vest da je u Račku na Kosovu nađeno 45 leševa. Srbi su unapred optuženi. Srpska vlast negira da se radi o masakru nad nedužnim civilima i tvrdi da je to bila borba između OVK i srpske policije. Mrtvi Albanci su članovi UČK. Niko im ne veruje i međunarodna javnost oštri zube za poslednji monstruozni zalogaj: bombardovanje Srbije. Prvo se, pro forme, organizuje sastanak u Rambujeu, gde se Srbiji nude uslovi koje nijedna zemlja na svetu ne bi prihvatila. U ime Albanaca pregovara sama Amerika. Srbi su unapred osuđeni.
„Milosrdni anđeo” - Bombardovanje Srbije
24. mart 1999. Smederevo
Posle napornog dana ja sam na putu ka zubaru. Zakazano vreme je 20 h, ali ja kasnim koji minut. Na pola sledećeg koraka vazduhom se rascvetava zvuk snažne eksplozije. Prva NATO bomba pala je na Smederevo. Iza nje dolazi zavijajuća sirena. Zlokobna. Preteća, uliva strah. Zvuk se razliva svim čulima. Osećam oštar bol u čitavom telu. Neverica me nadrasta. Gde su mi deca? Mrzim vas, zlotvori! Mrzim! Vi bombardujete moju decu. Trčim kući. Ljudi koji su se zatekli napolju rade isto. Svi žurimo. Uplašeni ćutimo. Ne verujemo. Nije moguće da nas veliki „demokratski” svet bombarduje, a da Ujedinjene nacije to nisu sprečile. Ima li nekog zakona u ovom svetu? Ima! Zakon sile. Kao i uvek dosad kroz istoriju. Demokratija je prazna reč! Poluparalizovana ulazim u stan, ali tamo ne nalazim decu. Ne znam gde su sad! Obuzima me jeza. Pitam komšije za njih, ali niko ih nije video. Žurim pod zvukom zavijajuće sirene natrag u centar grada i tamo ispred jedne zgrade stoji grupa uznemirenih građana. Iz nje istrčava moja mlađa ćerka. Tu su obe, kod nekadašnjih komšija koji me vraćaju u grubu stvarnost pitanjem:
- Šta ćes sa decom kad odeš u bolnicu? Ti ćes u Beograd, a gde će deca?
Da, ja se moram javiti na radno mesto koje je 50 km udaljeno odavde. Gde ću decu da ostavim ja, samohrana majka? O, Bože, pomozi mi da udahnem vazduh. Gušim se. Idemo kući teškim koracima, nejasne budućnosti. Deca vrište. Pokušavam da ih smirim, ali ne vredi. Ljubinka se grčevito hvata meni oko struka i viče:
- Oni će nas ubiti, mama. Bombe će nas ubiti. Gde ćemo se sakriti?
Marija šeta u krug pa sedne i klati se, stenjući nerazgovetno. Pokušavam da ih skupim kraj sebe i zagrlim snažno kao da ih štitim, ali nikako da se skupimo sve tri na jednom mestu. Nemir nas razdvaja. Obe devojčice su toliko uplašene da ne mogu da ih uhvatim za ruke.
Komšije nadiru kao mravi kod mene u stan. Viču. Protestuju. Pitaju se da li je moguće da nas zlotvori bombarduju.
- Bombarduju. Tišina. Smirite se, da čujemo vesti... vičem na njih
TV ne pokazuje ništa. Bedni izdajnici! Zar će opet da nas lažu?! Na internetu. koji ja jedina u zgradi imam, već stoji da je NATO bombardovanje počelo i da je prva bomba pala uprvo kod nas, u Smerdervu. Bomba je završla na sredini dvorišta vojničke kasarne u selu Vučak kraj Smedereva. Po prvim vestima niko nije povređen.
Komšije se polako smiruju i već razumno pravimo planove. Dragan i Jelica će u selo u Suvodol. Tamo nema nikakvih vojnih ciljeva i računaju da će biti sigurniji nego ovde u gradu. Predlažu da uzmu moju decu, Ljubu i Mariju sa sobom. Ja i onako ne znam kud ću sa njima. Dok to pričamo dolazi, sav izbezumljen, Marijin otac. On uzima decu kod sebe. Laknulo mi je. Ipak neće baš sad biti sa nepoznatim ljudima. Moj bivši muž nije vojni obaveznik i zato može da pomogne oko dece. Ja pakujem neophodne stvari za malo duže odsustvo, niko sad ne zna koliko dugo. Baterijske lampe, sveće, šibice su uz mene. Za sve ovo vreme svi smo se navikli da toga uvek imamo u kućama. Svet napreduje, a mi se vraćamo sveći kao u vreme naših pradedova.
Opraštam se od dece. Pokušavam da zadržim mir. One ne smeju da vide koliko mi je teško što se od njih razdvajam. Sve vreme do sada dok sam išla na front, bilo mi je lakše nego sada. Tada moja deca nisu bila u opasnosti. Tada se radilo samo o mojoj glavi. Sad su njihovi životi u opasnosti i to se najteže nosi. Bespomoćnost! Nemogućnost da ih zaštitim, ali izbora nemam. Odmah po njihovom odlasku idem na autobusku stanicu da saznam kakav je prevoz za Beograd. U 5,30 će ići jedan jedini autobus. Moram biti u njemu. Vraćam se kući, pokušavam da zaspim. Trebaće mi snage. Ko zna šta nas čeka. Nema nikakvih vesti o obimu bombardovanja, o povređenima. Ništa. Gluva noć. Marko je u Crnoj Gori na rehabilitaciji, posle preloma potkolenice. Šta je sa njim? Poslednji put smo se čuli pre tri dana i on mi je opisao napetost u vazduhu, ali on ne veruje da će NATO da bombarduje. To je protiv svih međunarodnih zakona i van svake pameti. A sad se upravo dešava to što je nenormalno. I ja ne znam šta je sa njim. Kao visoki oficir vojske mora da se javi na dužnost u Beogradu, što pre može. A da li uopšte može da nađe prevoz iz Crne Gore ovamo? Mnoga pitanja ostaju bez odgovora ove noći. A ja moram spavati. Rat na ovim prostorima traje 10 godina. Stres je sastavni deo naših života. Ja sam se posebno iskalila. Umem da se borim i umem da se odmorim. Disciplinovano, kao vojnik. Da, ja jesam vojnik. Svi smo mi na Blaknau danas vojnici. Srbija nema drugih vojnika sem nas. Legla sam i zaspala. Ni sama ne znam koliko sam spavala, kad me probudila zvonjava sata. Ležala sam potpuno obučena, tako da sam samo obula cipele, uzela prtljag i krenula na stanicu. Na izlasku iz zgrade zabljesnula me je svetlost koja je dolazila iz pravca Kovinskog mosta. Odatle je sukljao plamen u tamno nebo. Čitav grad je obasjan tom neželjenom i zloćudnom svetlošću. Jedna granata je pala na rezervoare sa naftom Jugopetrola. Da li ima žrtava? U blizini nema nikog da mi odgovori. Kako nisam čula eksploziju? Zar sam toliko tvrdo spavala?
Moja višespratnica leži u mraku i tišini. Parking ispred zgrade je prazan i pokazuje da su stanari već napustili grad. Autobuska stanica je pet minuta hoda odatle, ja brzo stižem i sa grupom ljudi koja već čeka ulazim u postavljeni autobus. Svi smo nekako mirni. Iza naših leđa gori Jugopetrol. Crna prašina pada naokolo. Uredno plaćamo karte kao da se ništa noćas nije desilo. Kao da nije rat. Smeštamo se na hladna sedišta i autobus kreće već poznatim putem. Na sedištima je hladno i na to smo se odavno navikli. Od kako su sankcije počele uvek nedostaje benzina i štedi se na svakom koraku. Zluradi kažu da to nije štednja da bi putnici imali, nego da bi šoferi tajno prodavali benzin i povećali svoje jadne plate. Benzina nema dovoljno na tržištu i teško je sve zadovoljiti jednim objašnjenjem. Autobus je toliko hladan da nam se zadnjica smrzne ako se ne pomeramo. Rukavice i kape su obavezan deo garderobe unutra. Ledeni dah je ispred nas i formira se oblak inja koji nam se lepi po prozeblim nosevima. Mnogo puta do sada sam zamišljala kako zaspim u toj hladnoći i smrznem se kao u bajci „Devojčica sa šibicama”, sa osmehom na licu. Od Smedereva do Beograda ima 46 km i autobus vozi oko 40 minuta, ako se kreće autoputem, ili pun sat ako izabere put kroz grad, preko Malog Mokrog Luga. Taj sat sam koristila da se odmorim od svega: posla, kuće, teških misli, neizvesnosti... Skupim se na hladnom sedišu, zauzmem što je moguće manju površinu i zaspim istog trenutka kad autobus krene. Inače brbljiva, u ovakvoj prilici volim da ćutim i spavam. Uvek primenjujem istu tehniku, zgrčim se u klupče, pokušavam da se malo zgrejem i zaspim. Navika je jača od nove neizvesnosti. Kod Bubanj Potoka autobus neplanirano staje. Kvar. Izlazimo pokunjeni napolje i koncentrišemo se na kola koja prolaze kraj nas. Mnogo puta do sada je tako bilo. Autobusi su stari. Nema delova za opravku, nema novih autobusa. Nema ničeg, jer su sankcije sve ograničle i vratile nas 20 godina unazad. Već nam je bilo tešk, a kako li će nam u ovom bombardovanju biti?
Privatni automobili su takođe u jadnom stanju kao i državni. Danas nema mnogo automobila na putu. Put ispred nas kipi od iznenađenja i neverice, ali nigde nema niti jednog automobila. Tupkamo u mestu u tišini, ne gledajući jedni drugima u lice. Iznenada čujemo zvuk motora autobusa i radosni zauzimamo svoja mesta razbuđeni i još više zaleđeni.
Na kliniku stižem na vreme i na portirnici me čeka poruka da odmah idem u Urgentni centar na sastanak načelnika odeljenja. Ja sam načelnik odlejenja anestezije na ORL klinici. Prvo obaveštenje: Prve noći nije bilo direktno povređenih koji su dovezeni u naš centar. Jedna žena je umrla od stresa. Dobila je infarkt skoro ispred Urgentnog centra, ali joj spasa nije bilo.
Moj ratni raspored je moja klinika. S obzirom da živim u Smederevu, to znači da je to ubuduće na neodređeno vreme i moja kuća. Ja ne mogu da putujem svaki dan. Nešto u meni unutra se topi… gori od prevelike vatre. Ja opet neću moći da budem sa svojom decom. A ona sad nisu sigurna. Iza zavijajuće sirene negde oko ponoći sledi snažna eksplozija kojoj još uvek ne znamo lokaciju. Tako je ovde. Tako je i u Smederevu gde su moja deca. Ja neću znati šta je sa njima posle takvih eksplozija. Ujutru oko pola sedam nova sirena pozdravlja rep poganih aviona, koji sa podvijenim repom hijena odlaze sa našeg neba, pošto su ispljuvali svoj otrovni tovar na Srbiju.
Čitavu noć nas bombarduju i ujutru pobegnu. Kao i svi đavoli, i oni se plaše sunca. Klinički centar Srbije i Medicnski fakultet predstavljaju skup najmanje dvadesetak građevina u kojima su smešteni različiti Instituti i bolnice svih specijalnosti. U blizini je ulica Kneza Miloša, gde se nalaze Republički i Savezni SUP, Generalštab, zgrada Vlade Srbije, Ministarstvo spoljnih poslova… itd. Sve ustanove od političkog značaja su tu oko nas. Naši pacijenti nisu posteđeni vatre, dima i snažnih vazdušnih talasa koji tresu prozore na njihovim bolesničkim sobama. Najviše ubija strah: da li je baš naša bolnica sledeći cilj?
Pokušavamo da se organizujemo što bolje možemo, da stvorimo slogu, osećaj zajedništva i neke unutrašnje harmonije. Glavna sestra je pitala za moja iskustva iz ratnih bolnica i vrlo brzo napravila sličnu atmosferu kakvu smo mi imali u Krajini, te smo uspešno prebrodili strah od stalne opasnosti po život. Uveli smo zajedničke obroke, svakodnevne susrete sveg osoblja na jednom mestu… Usput radimo, operišemo. Nismo prestali da živimo. Rak naših pacijenata ne čeka da se završi rat. On nam je još uvek glavni neprijatelj.
U početku smo mislili da je potrebno zamračivati prozore, a posle smo odustali od toga. Bilo je nemoguće zaštititi sve prozore na tolikim zgradama. Neprijatelju nisu ni bila potrebna svetla da nas gađa. Oni imaju kote i koordinate i gađaju prema njima. Moderni pirati imaju precizne karte našeg grada koji su Kelti gradili jos u IV veku nove ere. Od tada do danas Beli grad, koji leži na obalama Save i Dunava, najveće jugoslovenske i najveće evropske reke bombardovan je od neprijatelja, ali i od saveznika, 38 puta i od 40 armija. Poslednji put bombardovali su ga saveznici u II svetskom ratu, a pre toga Hitler, 6 aprila 1941. Beograd je preživeo i preživeće i ovo bombardovanje, 39. po redu…
Srbija je napadnuta sa svih strana. Sa TV ekrana nas bombarduju strašnim slikama vatre, razaranja i izgorelih ljudskih tela… srušenih puteva, mostova… kuća u kojima su obični ljudi živeli, a sad nemaju kud, ako su preživeli. Imam utisak da smo se svi pretvorili u krčage koji se polako pune opasnim sadržajem… Šta će biti kad se prepunimo i sve počne da kipi iz nas?! Ovo je rat živaca. Psihičke bombe će nas više rasturiti od svih razornih fizičkih sila. Otvoren je kanal Skupštine grada Beograda. Skupština je opoziciona i mi redovno dobijamo izveštaje iz Beograda. To nas malo umirije i imamo osećaj da se nešto drži pod kontrolom. Grad mora da preživi. Ljudi ne mogu da se sakriju u skloništa, jer skloništa u pravom smislu te reči nemamo. Prostorije koje su bile namenska skloništa odavno su pretvorena u podrumske ili stambene prostorije. Stambeni prostor u Beogradu je godinama jako ograničen. A grad se širio i primio od početka rata u Krajini, Bosni i Kosovu oko milion izbeglica. Zato je sada malo prostora za skloništa. Ljudi panično upadaju u preostale prazne i hladne, mračne podrumske rupe koje će im biti zaštita, a možda i grobnica. Bombe su toliko razorne da probijaju i do podruma, pa su u nekim mestima ljudi u podrumima, gde su mislili da su najsigurniji, izgoreli. Svi na jednom mestu. Užas. Bolje je bilo ostati u stanovima. Neko onda može i da preživi. Teško je biti pametan i davati savete. Stara iskustva ne vrede, jer su oružja moćnija. Učimo iz dana u dan. Učimo nad mrtvima i povređenima, na ruševinama svoje zemlje koju smo sami gradili. Od svih ruševina najviše boli poniženje kome nas svet izvrgava...
Ja sam u nekoj groznici. Na nebu više nema sunca i zvezda... tamo više ne stanuje Bog. I on se povukao pred ovolikim zlom...
Groznica nemoći nije samo moja. Kao zarazna bolest širi se velikom brzinom i pogađa sve veći broj ljudi. Naši krčazi su već prepuni i izlivaju se u proteste... Ovo nije individualna i lična tragedija. Ovo je kolektivna tragedija i moguće je podeliti i pomalo kontrolisati negativnu energiju. Besan i bespomoćan narod izlazi na ulice. U Beogradu na Trgu republike trešti muzika. Koncerti protesta protiv NATO-a. S početka stotine ljudi, onda se iz dana u dan reka protestanata širi i ubrzava. Ritmovi muzike i igra troše nagomilani adrenalin. Ruke, dah i blizina drugih ljudi stvaraju osećaj zajedništva i snage. Deliti je uvek lakše. Deli se strah... deli se i smrt. Bombe padaju na nas, a mi smo prestali da se brinemo za njih. Imamo preča posla ovde na zemlji. Ulice su preplavljene slikama umetnika, ali i amatera. Ulice se farbaju... Bombe ne mogu da zaustave kreativnost naroda, naprotiv, ona je duboko egzistencijalna i izvorna. Ovde se ne slika i ne peva da bi se postigao neki uspeh, da bi se nekome dopalo, ovde se stvara da bi se preživelo. Da bi se sačuvalo dostojanstvo ispod „milosrdnih bombi”. Beograd peva u horu u svoju odbranu. Goloruki i sami na svetu, mi pevamo. Pevamo i prkosimo. Taj prkos nam daje mogućnost da reagujemo, da ignorišemo bombe. One nas ne mogu pokoriti. Ubiti da, ali ne i pokoriti. Ja sam u bolnici i nisam mogla da idem na te manifestacije. I da sam mogla, ne bih išla. Ja se plašim gužve. Ni na velike koncerte ili utakmice ne idem. Imam osećaj gušenja, klaustrofobije. Dok na TV posmatram masu ljudi koja protestuje, ja se plašim za njih. Ne verujem NATO-u. Oni mogu hladnokrvno da bombarduju tu ustalasanu masu od 150 000 ljudi, kolko ih je povremeno na Trgu.
Prvog aprila se iznenada pojavljuje Marko. Uspeo je najzad da se snađe za prevoz iz Crne Gore. Na moju kliniku stiže posle podne. Grlimo se bez suza. Snažno! Opet rat! Opet opasnost! Tako smo se nas dvoje i upoznali u Krajini. I ta sudbina nas prati. Volim ga u uniformi. Grlim Marka i ćutim u njegovom naručju. Nisam se plašila u Krajini, a ne plašim se ni sada za sebe. Plašim se za decu. Za svu decu Srbije. Da li će ona preživeti ovo? I ako prežive, kakve će to posledice imati za njihov razvoj, šta će misliti o svetu? Da li se pravednost postiže bombardovanjem?
Na ulice Beograda izlaze i deca. Duge kolone malih glava sa cvećem i zastavama u rukama krivudaju ulicama. Mladi, još neartikulisani glasovi pevaju. I deca prkose, prkose sad nevidljivim avionima. Pozivaju pilote da siđu i igraju se sa njima, da im šalju igračke i čokolade, a ne bombe koje ih ubijaju. Scene su kao istrgnute iz nekog filma. Spilbergova režija, ili Ejzenštejnova. Sve liči na dobro režiran film. Nijedan detalj nigde ne fali. Sve je tu. Čak i špijuni, američki plaćenici koji šetaju naokolo sa sveščicama u rukama. Registruju kako se narod ponaša. Proučavaju nas kao eksperimentalne životinje u kavezu. Za šta im trebaju ta iskustva? Da li će bombardovati i neke druge zemlje??
8. april. 1999. Beograd
Juče sam uzela prvi slobodan dan od početka rata. Uželela sam se dece. Žurim kući u Smederevo. Autobus funkcioniše, samo ima manje polazaka nego pre rata. Na autobuskoj stanici u Smederevu žurim da vidim kad imam povratak sutra ujutru. Potpuno nepripremljenu na vratima stanice me sreće smrtovnica. Ne mogu da dišem. Bol mi suši grlo pa ne mogu ni da vrištim. A to sam htela, htela sam da vrisnem do neba. Ne, ne, nije istina. To ne može da bude istina! Sa umrlice nalepljene na staklo autobuske stanice smeškalo mi se dobro poznato lice. Moj drug Albanac, koji je radio za policiju na Kosovu. Poginuo je još 4. aprila na Kosovu. Danas je njegova sahrana. Kakva slučajnost da sam baš danas odlučila da dođem u Smederevo. Bože! Zašto? Kako? Kako li je njegova žena? Užas! Kako su deca? Mora da požurim do njih. Mora da stignem na sahranu. Trčim kući i saplićem se. Činjenica da imam samo jedan sat vremena do sahrane tera me da se saberem i radim racionalno. Kupujem žuto cveće zapakovano u plavo. Tako se Albancima nosi na grob. Bože! Zar ću ovako da primenjujem albanske običaje? Pogan si živote. Pogan i zao. Grickaš, grickaš i onda iznenada otkineš pola mozga, pola srca u jednom zalogaju. Zašto nam ne uzmeš sve. Sve odjednom. Tada bismo manje patili. Uzmi, uzmi sve od mene. Ja nemam snage da osećam više ništa. Trnem od bola. Teška sam. Zašto on? Zašto njegova deca da budu bez oca? Mrzim te, živote? U glavi mi odzvanjaju reči njegove žene. Molila ga je da se vrati sa Kosova kući u Smederevo.
- Vrati se. Vrati se. Ostavi sve i dođi!
On ćuti, okleva, pa kaže.
- Ne mogu! Ne mogu. Dao sam reč čoveku (šefu DBO-a Srbije). Dok je on tamo i ja ću biti tamo.
Ja ga podržavam:
- Pusti ga. Pusti ga da se ostvari. Nek bude svoj. Znaš koliko dugo nije radio i bio je na putu da uzgubi samopoštovanje. Sad je na ovom tako značajnom poslu. To mu sad toliko znači, nije dobro da se povuče.
- Neka ostavi sve pa da odemo negde svi zajedno. Muči me neka teskoba, neki zao predosećaj. Ni sama ne znam kako to da tumačim. Ne znam šta bih.
- Uči, - savetuje on nju, - uči. Imaš da završiš subspecijalistički. Iskoristi moje odsustvo za to.
Sve mi se vrti u glavi od bolnih sećanja. Misao stiže drugu, zaboravljene slike izranjaju redom kojim one hoće. Mi idemo u njihovu dnevnu sobu dok on i Marko otvaraju viski Chivas regal. Bubnji mi u glavi, usne podrhtavaju...
Avgust 1998. u Prištini je u mojoj glavi. Ja sam tamo radila kao lekar po ko zna koji put, on je savetnik šefa DBO. Bila sam mnogo puta očajna. Nisam mogla da razumem i prihvatim to što sam videla. Plašila sam se tad više nego ikad u životu. Smrt nam je bila kao senka od koje nismo mogli pobeći. Vrlo čudne stvari su se dešavale. U Prištini su se okupile mnogobrojne humanitarne organizacije. Njihovi članovi su samo štraftali levo-desno. Ja sam mnoge prepoznala zbog mojih kontakta sa njima iz Beograda. Niko mi od njih ni paru nije dao za invalide, čak su me ismevali. Bila sam iznenađena kad sam jednog tobožnjeg Nemca, iz poznate humanitarne organizacije čiju sam visit kartu imala uz sebe, videla preobučenog u monahinju. Čemu to? Više me ništa ne iznenađuje. Svi su oni kriminalci na nižem ili višem nivou. Svoje otkriće poveravam drugu Albancu. Reagovao je brzo i posle kraćeg dogovora sa policijom došao natrag. Ubacio me je u lift u koji je ušao i maskirani Nemac. Nalegla sam „slučajno” na dugme koje je zakočilo lift, vrata su se otvorila i naša policija je ušla i izvela Nemca napolje. „Sestra” je skinula maramu i otkrilo se da je to muškarac, kako sam i pretpostavila, vojničke čizme su izronile ispod dugačke haljine. Dugo sam bila nemirna posle toga. Šta ovakvi ljudi rade ovde? Ko su oni? Što sam više videla, sve sam više shvatala da neću dugo živeti. Moj pokojni suprug je bio nepoželjan svedok. On i slični njemu su polako nestajali iz Srbije. Adem je mene upozorio da sam i ja postala nepoželjni svedok. Sada je on otišao. Kada ću ja?
Sve te slike i detalji razgovora vođenih na Kosovu 1998. pratie me do groblja. Tamo je već mnogo ljudi. I naravno, njegov šef. Pogledali smo se preko kovčega. Od tog pogleda mi se krv ledila u žilama. Mnogo puta mi je Adi govorio o njemu, o njegovim pozitivnim osobinama, o nemoći da uradi nešto pametno. Ponašao se kao advokat odbrane. Ja nisam napadala tog čoveka nizašta. Od mene ga nije morao braniti. Ali, on je imao potrebu da mi objasni težinu njegove pozicije. Možda je tako objašnjavao i težinu svoje pozicije koju je sad platio životom. Rat je prljav. Teško je ostati čist u njemu, ma koliko se trudio. Stalno manevrisanje između vidljivih i nevidljivih interesa te uvek navede na neku minu. I nekome se nikad ne dopadneš. Šefu tajne policije je teško. Njemu niko nikada ne veruje.
Posle sahrane mi Adijeva žena priča kako je poginuo. Ili kako joj je rečeno da je poginuo. Meni je čudno da ju je zvao samo nekoliko minuta pre smrti i rekao joj da je voli. Kao da je znao da će poginuti? Da li je znao? I kako je znao da će granata razneti baš poštu gde je on bio? Ništa mi nije jasno. Ali je bolje da ništa ne mislim. Još uvek me boli glava od nerazjašnjenih pitanja oko smrti mog bivšeg muža. Sve je košmar obojen strahom. Mnoge miisterije proizvode strah. Ja polako umirem. Mrtve ništa više ne može uplašiti. Ništa. Ni nas mrtve koji smo na nogama…
14. april 1999.
Svi na poslu primećuju moju tugu. Pričam im šta se desilo. Lica su se smračila. Tuguju sa mnom. To nije dobro za atmosferu. Moram se čuvati ovakvih emotivnih padova. Kako koji dan bombardovanja odmiče, tako ljudi oko mene bude snagu koju nisu ni slutili da imaju. Humor je oživeo. Sirenu za početak bombardovanja zovemo žizela, a onu za prestanak smirela. Toliko smo mogli. Da se šalimo. Ne možemo dozvoliti da se osećamo kao zečevi koje NATO lovi u polju. Između dva naleta aviona razmišljam o Amerikancima i o njihovim motivima da se mešaju u tuđu politiku, da drugima silom nameću svoju volju, da se postavljaju iznad svih! Koliko će to dugo trajati?
Moja tetka Jelka, očeva jedina sestra, danas je poginula, presavijena preko ograde svoje kuće. Gledala je u NATO avione. Ne mogu ni na sahranu da joj odem. Ne mogu poslednji put da je zagrlim Voz kojim je moja familija trebala da putuje na tetkinu sahranu pogođen je na mostu u Grdeličkoj klisuri. Pedesetdvoje je sprženo, raskomadano, ubijeno. Pilot se igrao i verovatno radovao da je uspeo jednom bombom da sruši most i uništi voz, da ubije toliko ljudi. pedesetdva nedužna života je nestalo… U toj strašnoj tragediji mi smo bili srećni da mama i brat nisu uspeli da kupe karte baš za taj voz. Užas je naša stvarnost.
Danas je NATO bombardovao i kolonu albanskih izbeglica. Ubio je oko stotinak staraca, žena i dece. Užas! Slika uplakanog dečaka u žutom dzemperu na svim TV ekranima, u našim suzama. Traktorsku kolonu je jedan iskusan pilot morao da vidi, isto kao što je morao da vidi voz na mostu u Grdelici. NATO je namerno bombardovao ove mučenike. Drugog objašnjenja nema. Da li je smatrao da su to Srbi, kao što je voz bio srpski? Ko zna? Svi smo na TV-u videli NATO avion kako ih bombarduje u brišućem letu. Koriša. Uplakani albanski dečak ovde, raskomadani srpski dečak u Krajini, ranjena hrvatska devojčica u Krajini, izgubljeni dečak u Bosni, sva naša deca koja su stradala u ovome ratu, svi mi oni promiču kroz glavu i raskomadano srce. Samo Bog zna kakvi invalidi od njih rastu. Ja ne znam šta ću misliti sutra. Ne znam u šta ću se pretvoriti sutra...ne znam. Danas sam ispunjena mržnjom i očajem.
20. april.1999.
Stres. Strah. Nemoć. Nemogućnost da zaštitimo one koje volimo. Sve to ubija i odnosi energiju. Srećom, radimo. Rad je terapija. Misliš na radni zadatak, a ne na ono što ne možeš izmeniti. Tako smo opstali i u Krajini, u potpunoj izolaciji. Sada se taj osećaj beznađa i ugušenosti preneo ovde. Ja sam doktorirala na stresu. Sad držim predavnja kako da prepoznamo znake svoga stresa. Kako da pokušamo da ga kontrolišemo. Kako da prihvatimo da imamo pravo da budemo uplašeni. Kako... kako... Predavanja započinjem rečima:
- Pozdravljam vas, potomke onih koji su preživeli Balkanske ratove, Prvi i Drugi svetki rat na ovim prostorima. Kako su vaši preci preživeli, i vi ćete preziveti ovaj rat. Skupili smo se ovde da učimo kako da preživimo.
24. april 1999.
NATO slavi 50 godina postojanja. Stariji je od mene i ne znam šta je bio cilj njegovog osnivanja. NATO je danas jedan zao, sujetan i nekontrolisan džin. Bombardovani su svi mostovi u Novom Sadu. Most Slobode je srušen u ime pravednosti. Čije?
Danas su stradale trafostanice na periferiji Beograda. Usred grada gori TV Bastilja. Poginulo je oko 20 ljudi od kojih nijedan nije novinar. Mediji su bili zaštićeni od bombardovanja. Do sada. Tone šuta su se sručile na nedužne radnike u televiziji. Jedan nesrećnik je bio zaglavljen nogom između dva bloka i visio glavom na dole. Ekipa Urgentnog Centra je izašla na lice mesta da ga skine odatle. Dizalica ih je podigla gore na visinu drugog sprata da odseku nogu mučeniku koji je tom nogom bio zaglavljen između betonskih blokova. Na zemlju je spušten leš bez noge.
Ja sam sve umornija. Noći su mučne. Sve počinje sa žizelom, a završava pred zoru smirelom. Ovo je 31. dan rata. Avioni lete iznad oblaka. Nekada me pogled u nebo vezivao za romantične snove o daljinama i o Bogu. On je nevidljiv. I NATO avioni su nevidljivi. Ali, oni su uništili svu romantiku. Na nebu više nisu ni zvezde, ni mesec, ni izvor života, sunce. Sa neba dolaze bombe smrti iz NATO aviona. Nikad nebo neće biti isto za nas koji ovo doživljavamo ako sve ovo preživimo. Nikada. Ubijeni su naši snovi. Ubijen i Bog!
I dalje april, 1999.
Nisam u stanju ni da mislim, ni da pišem više. Teško pokrećem ruku. Operišemo i imamo problema da nabavimo lekove, sanitetski materijal. Nema antibiotika, nema braunila, nema mišićnih relaksanata. Novinarka iz Frankfurtskih Vesti me zove i kaže da jedna naša žena iz Austrije, iz Beča, hoće da pošalje nešto od materijala što nam je potrebno. Stupam sa njom u kontakt. Molim za braunile za decu. Čitav Beograd je bez braunila za decu. Ako ih dobijem, menjaću ih za relaksante koje ima Institut za majku i dete. Uhhh. Pretvaram se u trgovca. Računam, menjam. Snalazim se da nekako održimo rad na klinici. Vlasti komplikuju oko humanitarne pomoći. Ne daju da ona ide na konkretno ime i da darodavac daje namenski. Traže da se sve lageruje na jednom mestu, pa da oni određuju kud će. Takvih raspodela se svi mi i plašimo. One nisu pravedne i često završe u privatnim apotekama. Donatori znaju isto to i sve manje bi da šalju na slepo. Oni bi da pomognu i najradije šalju pomoć direktno na ruke ljudi koje poznaju, jer im je to garancija protiv korupcije. Ja provodim sate i sate na telefonu da bih uspostavila kontakte i obezbedila preuzimanje pomoći koja će doći na moje ime i na ORL kliniku. Žena iz Beča neće da da u sabirni centar. Ona bi da zna da je to kod pacijenata. Ja obećavam da ću sve da uradim što je do mene. Na kraju pomoć stiže i sa silnim problemima i raspravama uspevam da je dovučem do nase klinike. Nekoliko hiljada braunila za decu. Sad kreće razmena i trampa. Šaljem ih na obe dečije klinike u gradu i zauzvrat dobijam veće braunile ili nešto što oni imaju, a mi nemamo. Sve tako u krug. Ja bih da budem lekar... samo lekar.
1. maj 1999. Beograd
Budim se u bolničkom krevetu. Noćas sam legla posle jedne hitne intervencije (ezofagoskopije- ispitivanja jednjaka) oko ponoći i tada je bilo više od 48 h kako nisam spavala. Kroz sklopljene kapke, pritisnute strahom i umorom probija se zvuci naše PVO, koja i ove tužne noći brani Beograd. Lipa pored prozora apartmana u kome spavam šumi protestom, a kroz potmuli umor čini mi se da čujem prskanje mlazeva kiše. U glavi mi sevaju munje i po navici očekujem da se zatrese krevet i otvore prozori, zazveče stakla na njima, a ja zatim moram da skočim na noge, jer je tu u blizini bolnice pala još jedna granata. Srušena je jod jedna značajna građevina u mom rodnom gradu. On menja svoj lik iz dana u dan. Te promene me bole. Bole. A nemoćna sam da mu pomognem. Ptice cvrkuću kroz blistavo jutro. Sunčevi zraci se probijaju kroz moje sklopljene očne kapke i greju me… Ne smem da se pomerim. Plašim se da će me sačekati vest da su noćas srušeni poslednji mostovi u Srbiji, u Beogradu. Vezana sam za Pančevački most koji se rasteže preko Dunava i povezuje Vojvodinu sa starim Beogradom. Tamo, na drugoj strani, u prelepim ravnicama leži sahranjen moj otac. Čitav svoj radni vek uložio je u isušivanje močvara i njihovo pretvaranje u plodne njive, na kojima je PKB sejao žito, kukuruz, suncokret i mnoge druge biljke. On je bio zaljubljen u ta zeleno-žuta polja i želeo je da u njima i mrtav ostane. Ako sruše most ja na njegov grob ne mogu da odem. Stotine hiljada ljudi biće odsečeni od svojih radnih mesta, koja su sa one strane Dunava. Na drugoj strani, Brankov most na Savi vodi do Zemuna. Tamo sam se rodila, na vodi između Ratnog ostrva i Zemunskog keja. Beograđani moraju imati oba mosta da bi normalno živeli. Ne smem da otvorim oči i čujem da smo ih izgubili. Ne smem. Nećemo ni preko mostova moći da idemo.
Pišem, a misli mi se vraćaju na 30. april 1999. Ponovo... i ponovo. U glavi nema mnogo slobodnog mesta. Slike doživljenog se nižu u redu koji one biraju. Ni da dišem od njih ne mogu. One se guraju da izađu što pre iz mene. Ruka ne može da piše tako brzo kako one kuljaju.
Marko je bio prethodnog dana dežuran. To je značilo da ćemo moći da se vidimo posle raporta komandantu odbrane Beograda, generalu Vukadonoviću. Marko je za ovih šest nedelja rata napredovao. Rat ga je vratio u staru kožu dobrog oficira. Od kako je došao iz Krajine, avgusta 1995, počeo je da gubi samopouzdanje i samopoštovanje. Komanda vojske Jugoslavije se postarala za to. Favorizovali su ljude koji su sve vreme sedeli u Beogradu, a sa podsmehom se odnosili prema onima koji su pet godina bili u ratnom vihoru u Krajini. To je Marku teško palo. Izgubio je sve u ovom ratu. Stan i deo porodice ostali su mu u Sloveniji, koja se prva otcepila od Jugoslavije. Onda je izgubio novi dom koji je stekao u Krajini. Ona je ostala u sastavu Hrvatske i njegov rodni Benkovac je tamo. On nema više ništa. Najteže mu pada što mu vojska, kojoj se zakleo na vernost, oduzima dostojanstvo. Bilo je tužno gledati ga kako stari pred mojim očima, smanjuje se i smežurava. Gubljenje identiteta je najteže oboljenje koje čovek može imati. Ja sam se zaljubila u Marka sposobnog i odlučnog oficira, patriotu, časnog čoveka u moru nečasnih. A sada su ove godine nemoći ubile sve u njemu. Bilo je teško to posmatrati. Nije dugo imao nameštenje, nikakav stan. Živeo je kod mene u Smederevu. Teško mu je sve padalo. Pisala sam, razočarana i ljuta, generalu Perišiću, tadašnjem komandantu VJ. Pitala sam ga šta je za njega častan oficir i šta on želi od VJ. Nisam verovala da će se nešto desiti posle toga. Ali, desilo se. Marko je pozvan na razgovor i dobio postavljenje. Onda se i to mesto zatvorilo. Marko je dobio infarkt mozga, posle je slomio nogu. Ovo bombardovanje je dočekao u Crnoj Gori, na rehabilitaciji posle tog preloma. Posle nekoliko nedelja pod bombama, on je postao onaj stari komandant koga sam srela u Glini i Kninu. U ratu on najbolje funkcioniše. Opasnost je za njega prirodna sredina. Prosto se preporodio i živnuo. Koža mu se zategla i on se ubrzao. Radi, radi, što je najvažnije za ratnika. Od pre dve nedelje je uznapredovao i postao zamenik odbrane komandanta Beograda. On je zadužen za sve tehnička pitanja na teritoriji Beograda. Mora da raščisti sve ruševine i zaštiti stanovništvo od njihovog pada. Voda, struja, kanalizacija, mnogo toga je bilo u njegovoj nadležnosti. Zato nisam mogla da ga viđam. Bili smo na nekoliko kilometara razmaka, ali nije bilo prilike da se viđamo. Mi nismo mogli ni telefonom da pričamo ono što smo hteli. Tako je to u ratu, kad volite oficira na visokoj funkciji. Svim tim prećutnim pavilima ponašanja sam se već u Krajini naučila. Zato sam bila zadovoljna da ga vidim kad se za to ukaže prilika. Posle dežurstva. Koliko toliko. Tada smo mogli da odemo u Srajevsku 9, gde je on dobio garsonjeru od 36 m2. Tu smo jedino mogli na kratko da budemo sami. Samoća nam nedostaje. Oboma. Ja sam neprestano na klinici, budna noću, napeta danju. Mnogo obaveza je na meni, kao načelniku službe koja ima sve manje sredstava da bi normalno funkcionisala. Iako imamo jednu rezervu za slučaj masovnih povreda, mi se trudimo da živimo normalno, što normalnije možemo. Pacijenti dolaze na kliniku, mi ih operišemo i šaljemo ponovo kući. Sve je to u malo smanjenom obimu, ali funkcioniše. Noću imamo puno zadavljivanja i česte intervencije u jednjaku ili disajnim putevima. Ljudi su napeti i ne paze kako gutaju. Komadi hrane umesto u jednjak lete u dušnik. Često nam donose decu. Roditelji su napeti i sve umorniji, pa ne paze decu kao ranije. Ljudi sad jedu noću, pošto su budni. Avioni koji zuje iznad naših glava kao jato zlih komaraca drže nas sve budne i na oprezu. Večeras ću drugi put od početka rata napustiti kliniku i videti se nasamo sa Markom. Dežurna sam umesto svih anesteziologa na mojoj klinici. Izgradila sam ritam koji ne mogu da napustim i da hoću. Sedeći noćima zajedno, mi smo stvorili veze koje ranije nismo imali. Opasnost nas je zbližila. Večeras sam morala da zamolim jednu koleginicu da bude ovde umesto mene. Ona već čeka, dok ostalo osoblje protestuje što napuštam kliniku. Osećaju se sigurnije sa mnom.
Prošle noći se desilo nešto tužno i bolno. Sedeli smo kao i uvek posle večernje vizite i jeli zajedno. Sestre koje putuju iz udaljenih delova grada pričaju o tome kako stanovništvo doživljava bombardovanje. Pored tragičnih detalja ima i komičnih. I mi se smejemo. Radujemo se da NATO bombarduje papirne modele aviona na vojnom aerodromu Batajnica. Oni misle da su to naši avioni, međutim, vojska je postavila kartonske makete. Tako je to. Oni imaju razorno oružje i bezobrazluk, nama ostaje da se služimo lukavstvom i humorom. Dok pričamo proleće pored prozora tamna senka. Velika senka. Neko u sobi glasno kaže:
- Šta je to. Ovi grobari (NATO) su počeli da prave bezvučne rakete. Imaju nevidljive avione, a sad napadaju i bezvučnim bombama. Čime će sve oni da se bave?
Svi smo se nasmejali. Odjednom, proletela mi je kroz glavu neprijatna misao. Istrčala sam ispred bolnice da proverim moju slutnju. Drugi su me sledili. Izgleda da smo istovremeno svi došli do istog zaključka. Nažalost, bili smo u pravu. Ispod prozora ležalo je neprirodno izokrenuto telo jednog pacijenta. Samoubistvo. Još jedno u nizu od kako je počelo bombardovanje. Našim pacijentima je posebno teško. Oni su operisani od raka grla i ne mogu da govore, ne mogu da jedu i imaju bolove. Mi im ne možemo mnogo pomoći. Lekova protiv bolova nema. Od kako su sankcije na snazi svega je manje, ali narkotika najmanje. Ovakvi pacijenti su sad osuđeni na stravične bolove i apstinenciju. Broj samoubisatava raste iz dana u dan. Skoče sa krova klinike. Pad sa V sprata je sigurna smrt. Nijedan do sada nije preživeo. Potrčala sam i klekla pored ovog pacijenta. Glava je neprirodno izokrenuta, vrat slomljen. Iz usta je tekla zelena tečnost, sok iz praznog želuca. Umro je gladan. Sve je teže gledati nemoćne pacijente. Ja sam bila jako zadovoljna što sam pre dve godine otišla iz Urgentnog centra. Ne zato što sam dobila mesto načelnika anestezije na ORL klinici, nego zato što sam mislila da ću prestati da gledam masovno umiranje pacijenata koje smo mogli izlečiti da smo imali lekove i sanitetski materijal. Povremeno nije bilo infuzije. Osvane jutro sa dve flaše od po pola litre fiziološkog rastvora na 18 pacijenta koji svaki treba najmanje 3 litre za osnovne funkcije. Svi su na respiratorima i bez mogućnosti za normalnu ishranu. Često se dešavalo da su nam respiratori u kvaru. I ovde na ORL klinici bilo je slično kao u Urgentnom. Razlika je samo u tome što su pacijenti tamo umirali brzo, od nelečenih komplikacija, a ovde sporo, od bolesti koju smo ranije mogli lečiti, a sad nismo imali čime. Nisam se nigde mogla sakriti od poseldica nemaštine. Sankcije su svuda ostavile svoj smrtonosni trag.
Proleće je odavno počelo, a mi nismo uživali u njegovim plodovima. Luk, salata, rotkvice, sve je to sad bilo u kesi koja je sa još toplim kiflicama čekala da se Marko i ja otisnemo u svoju slobodu. U minijaturnom stanu u Sarajevskoj ulici živeli su Markov sin i sin generala Pavkovića, komandanta VJ, koji je sad sa vojskom na Kosovu. Njegov sin iz prvog braka je bio drug našeg dečaka. Od kako su on i majka došli iz Čapljine, u Bosni, gde su dugo bili u muslimanskom logoru Dertelj, stanovali su u jednom sobičku vojnog depadansa na Zvezdari. Tamo su u teskobi živeli proterani oficiri sa područja nekadašnje Jugoslavije. Na 3 m2 po 4-6 osoba. Zato je mladić često bio u Sarajevskoj, gde je bilo više prostora. Marko i ja smo spavali na radnim mestima. Oni su mogli biti sami. Stan je skromno opremljen. Mi smo svi bili siromašni i svakim danom sve siromašniji. Tako je pod sankcijama. Marko stiže na vreme. Doneo je cigarete za moje osoblje. On ne puši, ali redovno uzima sledovanje koje vojska dobija i deli ga prijateljima. Moje osoblje spada u tu grupu. I ja u ormanu imam rezerve cigareta koje delim kad primetim nervozu. Na kiosku do bolnice prodaju se ponekad cigarete i tada su ogromni redovi. Iako ne pušim, stojim nekad u redu da uzmem dve pakle, zatrebaće nervoznima. Dok stojim u redu smejuljim se plakatu koji je nalepljen na kiosku. Tamo piše:
Mi smo jedina zemlja na svetu gde narod stoji u redu da dobije rak zbog pušenja.
Opet humor u teškoj situaciji. Branka, koleginica koja je dežurna večeras i tehničar Goran dobijaju cigarete od Marka i sad nam mašu dok mi odlazimo zelenim opelom VJ u svoje malo gnezdo. Pored mene, koja vučem kese sa hranom, peškirima i toalet papirom, Marko se takođe bolje opermio. Nemamo telefon u stanu. Nismo imali para da ga uvedemo. Nismo imali para ni za mobilni telefon. Vojska nije imala mogućnosti da ga nabavi Marku. Tako je to. Čovek koji mora da brine o skoro 2 miliona ljudi u ovome gradu nema načina da kontaktira sa neophodnim instancama. Sve se izvitoperilo u ovom ratu. Nije čudo što ga gubimo. Kad bi nam nepravedni svet bio jedini neprijatelj, možda bi nam bilo lakše. Ovako, mi imamo dva rata. Jedan protiv nepravednog sveta, a drugi protiv svojih mafijaša u politici. Međutim, ono što ne stiže od vojske, po
